Удружење ветерана и ратних инвалида ратова деведесетих година општине Чајетина на Видовдан је организовало обележавање помена у част погинулих бораца у ратовима од 1991. до 1999. године. Програм је одржан у Малом парку у Чајетини, где се налази спомен-плоча страдалима.
Након интонирања химне Републике Србије и одавања поште палим борцима и цивилима минутом ћутања, у Малом парку у Чајетини и овог Видовдана служен је парастос жртвама. Парастос су служили свештеници Цркве Светог Архангела Гаврила у Чајетини.

Представници Војске Србије, СУБНОР-а, удружења ратних војних ветерана и инвалида Златиборског округа, пријатељских удружења из других градова Србије, локалне самоуправе Општине Чајетина, као и бројни грађани, полагањем венаца и цвећа на спомен-обележје одали су пошту страдалима.
Након тога присутнима се обратио председник Удружења ветерана и ратних инвалида ратова деведесетих година општине Чајетина, Александар Лазовић.

„Окупили смо се са једним циљем: да пред овим спомен-обележјем погнемо главе пред вечном жртвом наших синова, очева, браће и пријатеља. Деведесете године прошлог века донеле су нам вихор који нисмо бирали, али пред којим су наши јунаци стали чиста срца и непоколебљиве вере. Када је отаџбина позвала, вођени љубављу према свом народу и слободи, момци и људи из Златиборског краја нису устукнули. Стали су на браник отаџбине, остављајући своје домове, породице и снове, како би били на првој линији дужности. Нажалост,многи од њих никада се нису вратили. Њихови животи уграђени су у темеље мира који сви ми данас уживамо“, нагласио је Александар Лазовић.

Војин Мрђа, члан Председништва СУБНОР-а, рекао је:
„Драго ми је што се сваке године окупљамо на овом светом месту и што се овде
састају удружења која негују традицију ослободилачких и одбрамбених ратова Србије. Наша
организација, изменом Статута, не одаје пошту само учесницима Другог светског рата,
већ и учесницима свих ратова које је водио народ Србије. Наша идеја је да се сва борачка
удружења уједине и да заједничким напорима, у сарадњи са локалном самоуправом,
настојимо да се реши статус бораца ратова деведесетих година.“

Своју песму Помен, посвећену пострадалима у бомбардовању Торника 1999. године,као и свим палим борцима у ратовима, прочитала је песникиња Мирјана Ранковић Луковић.

ПОМЕН
Пострадалима на Торнику 1999.
Једна је граната пукла и развејала им кости.
Мрска, непријатељска, нашла их у сну.
Коју су мисао имали док је планином севало
и шта им из ока ниче сад, када нису ту?

Маслачак су, или смиље? Да лете, или да лече?
Да буду и даље смисао док сећање тече…
Жарко бих желела знати какве су снове имали,
и колко би далеко стигли кад овде не би почивали ?

И ко би их зазвао "tata", ил именом неким од миља,
од крви и меса да буду и да их усрећи неко…?
Да рата није било , ни жртава било не би,
на перону Судбине Живот би их чек’о.

… Шта беше им задња мисао када су склопили очи?
Који, у тужној гори, из њих цветак ниче?
У срцу мајке и драгих крваре живе ране…
Њима остаје помен и свећа на крају приче.