Песници песмама причају - Песме Михаила Ћуповића, Добросава П. Обрадовића...

Беше високи бркати делија, благи поглед и осмех; Михаило Ћуповић. Остале су песме да нам причају онако како је само он умео...

ЖИВОТ
Не даш ли се животу цео,
значи да си само живети хтео.

Значи да си негде на путу стао
и себе од себе данима крао.

Не даш ли се животу цео,
значи да живети ниси смео.

Док си плашљиво стазом ишао,
са њим си се негде мимоишао.

Живот није само топла плима.
И када те нема - треба да те има.

ОПОМЕНА

Кад одсечес дрво зелених звезда,
није то само његов пад.
Срушио си, пријатељу, неколико гнезда
и заклао један хлад.

ДОЂИТЕ
Ко воли звезде на плавом своду,
ко воли бистру воду,
ко научи да разуме
говор брда, поља, шуме,
нека дође у природу.

Адреса је ево, ова:
Улица сто цветова.
Путоказом нежних грана,
трг ливада расцветана.

Кад затрепте бисер зрна,
с јутром пођи трагом срна,
на планини спрат трећи...
Остало це птице рећи.

Ко научи да разуме
говор река, брда, шуме,
и с птицама песму вити,
нека само једном дође
па ће увек долазити.

 

ЗЛАТИБОРСКА ЉУБАВ
Што је она моја Лена из златиборских долова,
пред њом би се застидела и богиња.
Румена као јабука, ко сунце на западу,
ко у јесен глогиња
због ње ја остах без њива, кола и волова.

Због ње ја губим дане, пијем, падам с ногу.
А ноћима ко луд лутам ливадама и шумом.
Због ње се ја завадих са оцем, комшијом и кумом.
Али шта вреди ја друкче не могу.

Нисам због ње само полудео ја.
Еј, знам их који су од мене луђи.
Али сви они за њу осташе туђи,
само мени хтеде себе да да.

Их, кад пође та моја Лена:
Замирише ко сва златиборска сена.
А бедра... бедра јој дрхте ко набрекла вена.
Та моја Лена - бога јој њена.

Кад вече на шуме спусти меко чело,
а ја кроз шљивак право мојој Лени.
А како и не би када смо заљубљени,
о томе већ дуго прича цело село.

Ноћ. Нас двоје. Птице, Месец и звезде сјаје.
А она мирисе ко дуња, ко дубока шума...
Па реците ми како да не останем без ума,
то је доба кад се цела младост даје.

Ту целу ноћ поклони ми Лена.
Целу ноћ сам мед' звездама био
и са њене косе капи росе пио...
Еј, целу ноћ у пласту златиборског сена.

Опет ћу да се напијем мога ми живота,
и раширених руку да полетим горе.
Ко год хоће нека коси, копа, оре...
и све без трага нека иде, море.
А ја? Па ја одох Лени, зар је то срамота,
и вратити се нећу опет прије зоре.

Најмлађи песник (1987.) ових крајева, Добросав П. Обрадовић воли да пише песме и сам илуструје књиге.

Ilustracija Dole Obradović

 

Драг предео моје домовине

Један мени драг предео домовине ове, Златибор се зове.
Тара му дође некаква кума,
на Златибору има доста шума.

У једној сам шуми слушао како поточић жубори,
и како птице весело поју у гори.
Па то ти је права милина,
када је под тобом Златибор планина.

Торник, Градина, Чигота,
па то је дивота.
Кад дођеш на Златибор планину,
ти посети онда Чајетину.
Ако те сретне неки ловац
рећи ће ти :"Посети Чавловац".

Стада оваца и крава крда,
по Златибору је много пашњака и брда.
Поточић, река, шума, бор,
то је брате Златибор.

 

 

ДодатакВеличина
Стихови златиборских песника...86.55 КБ