Великић у чајетинској библиотеци

Синоћ је у чајетинској библиотеци представљен роман “Иследник” двоструког добитника Нинове награде,Драгана Великића. Овај роман добио је изузетно добре критике како од стручне јавности, тако и од публике јер се дотакао тема које су блиске читаоцу, у којима се већина препознаје и који изазива дубоке емоције.

Много добрих писаца је са својим делима улазило у ужи избор за НИН-ову награду.Многи од њих су је очекивали и остајали разочарани. Драган Великић је један од ретких писаца којем је она у кратком периоду припала два пута. Пре њега то је пошло за руком Добрици Ћосићу и Жики Павловићу, а Оскар Давичо је једини за сада који је овом престижном књижевном наградом овенчан чак три пута.

IMG_4667

„Та НИН-ова награда је свакако наша најзначајнија награда која битно прошири читалачку публику и изазове интерес за награђеном књигом“, каже писац.„Не знам сад колико је веровати статистикама, ни како се долази до тих података, али кажу да у просеку сваки грађанин Србије прочита годишње две књиге од којих је једна НИН-ова награда. Оно што је код свих награда добро, то је да су ме приближиле широј читалачкој публици, посебно је то важно за роман „Иследник“ за који сам ја знао, кад сам га завршио, да ће бити моја најчитанија књига.“

 И заиста, роман је доживео 7. издање, а добио је  изузетно добре критике . „Он садржи све оно по чему је Великић препознатљив: савршен осећај за детаљ, језичку прецизност, бриљантно избрушен стил. То је роман о мајци који постаје аутопоетичка исповест али и роман о земљи и људима којих више нема.“ (Лагуна)

„Ја сам се овим романом приближио читалачкој публици више него иначе јер говорим о једној породичној причи – то је у првом плану, и као таквој – свако воли да верује, кад чита, да је то баш тако било. У том смислу, та илузија код читаоца је много јача. Наравно да је то и роман који се не бави само породичном причом, не бави се само свакодневицом неких ликова који припадају, ипак, историји са малим словом „и“,него имамо у позадини епоху…То су 60-те, 70-те, 80-те, 90-те године прошлог века, и имамо један простор, а то је простор који иначе чини моју књижевну географију, Бероград-Пула-Беч, Будимпешта…То су градови у којима сам ја живео“, прича Великић.

Сама промоција у чајетинској библиотеци протекла је у једној врсти узајамне очараности, како публике једноставношћу и непосредношћу писца и његовом лакоћом приповедања, тако и писца читаоцима који су и те како умели да слушају и постављају питања.Међу њима синоћ није било оних о којима је у „Иследнику“ говорио: људи са плаже, што беше вредно искуство на овом малом простору, у овим чудним временима.

Мирјана Ранковић Луковић, www.zlatiborpress.rs