Одржани 1. Међународни сусрети трансплантираних и дијализираних

У суботу су у хотелу „Олимп“ отворени Први међународни сусрети трансплантираних и дијализираних, у организацији удружења „Све за осмех“ и „Донор херој“. На овим сусретима окупило се око 170 учесника из Србије и земаља Југоисточне Европе, а испред Министарства здравља присутне је поздравио др Ненад Милојичић из Управе за биомедицину у здравственом систему Републике Србије.
„У Србији се трансплантација користи као метод лечења од 1975. године“, рекао је Милојичић. „Из потребе да се системски уреди ова област, Министарство здравља је 2005. године кренуло са иницирањем разних активности на унапређењу донор програма у Републици Србији, као и доношењу модерних закона који су усаглашени са европским директивама.“
Реалност у Србији је, ипак, другачија. Свест о значају завештања органа је на ниском нивоу, а на едукацији грађана и подстицању донорства најактивнија су удружења „Све за осмех“ и „Донор херој“, који имају за циљ да се Србија бржим корацима приближи резултатима појединих европских земаља међу којима, у овој области, предњаче Хрватска и Словенија. У Хрватској је законом регулисано да је сваки грађанин потенцијални донор, тако да се на трансплантације не чека дуго, као што је случај у Србији, али и у БиХ у којој је ситуација такође тешка због подељености државе на ентитете и кантоне. Председници удружења дијализираних и трансплантираних су посебно истакли важност медијске подршке у даљем ширењу мисије донорства. Јер, као што каже Мирјана Кујунџић из словеначког Удружења бубрежних болесника, вишеструко је већа могућност да ће вама бити потребан орган, него што бисте сами могли постати донор.
Разговарајући са учесницима који су на овим 1. Међународним сусретима у Србији поред едукативног дела програма имали и спортска такмичења, али и излете и упознавања са лепотама златне планине, схватили смо да здрави људи, затрпани проблемиа свакодневнице, почесто заборављају да је живот највећа драгоценост! Данијел Јагер из Славоније, који пет година живи са трансплатованим срцем, каже како је од тренутка када је добио срце за њега живот кренуо узлазном путањом пуном могућности. Тако је и за многе друге.
Међу учесницима су на Златибору боравила, дружила се, играла, деца чији живот је стресно ограничен редовним одласцима на дијализе и чекањем на трансплантацију. Време неумитно троши њихову снагу, исцрпљује организам овим видом лечења. Време и опомиње све оне који могу да помогну да је битно да то и учине. Што пре!

Poster

Извор:wwwzlatiborpress.rs