|
Beše visoki brkati delija, blagi pogled i osmeh; Mihailo Ćupović. Ostale su pesme da nam pričaju onako kako je samo on umeo...
Ž I V O T
Ne daš li se životu ceo,
znači da si samo živeti hteo.
Znači da si negde na putu stao
i sebe od sebe danima krao.
Ne daš li se životu ceo,
znači da živeti nisi smeo.
Dok si plašljivo stazom išao,
sa njim si se negde mimoišao.
Život nije samo topla plima.
I kada te nema - treba da te ima.
O P O M E N A
Kad odsečes drvo zelenih zvezda,
nije to samo njegov pad.
Srušio si, prijatelju, nekoliko gnezda
i zaklao jedan hlad.
D O Đ I T E
Ko voli zvezde na plavom svodu,
ko voli bistru vodu,
ko nauči da razume
govor brda, polja, šume,
neka dođe u prirodu.
Adresa je evo, ova:
Ulica sto cvetova.
Putokazom nežnih grana,
trg livada rascvetana.
Kad zatrepte biser zrna,
s jutrom pođi tragom srna,
na planini sprat treći...
Ostalo ce ptice reći.
Ko nauči da razume
govor reka, brda, šume,
i s pticama pesmu viti,
neka samo jednom dođe
pa će uvek dolaziti.
|
|
Z L A T I B O R S K A LJ U B A V
Što je ona moja Lena iz zlatiborskih dolova,
pred njom bi se zastidela i boginja.
Rumena kao jabuka, ko sunce na zapadu,
ko u jesen gloginja
zbog nje ja ostah bez njiva, kola i volova.
Zbog nje ja gubim dane, pijem, padam s nogu.
A noćima ko lud lutam livadama i šumom.
Zbog nje se ja zavadih sa ocem, komšijom i kumom.
Ali šta vredi ja drukče ne mogu.
Nisam zbog nje samo poludeo ja.
Ej, znam ih koji su od mene luđi.
Ali svi oni za nju ostaše tuđi,
samo meni htede sebe da da.
Ih, kad pođe ta moja Lena:
Zamiriše ko sva zlatiborska sena.
A bedra... bedra joj drhte ko nabrekla vena.
Ta moja Lena - boga joj njena.
Kad veče na šume spusti meko čelo,
a ja kroz šljivak pravo mojoj Leni.
A kako i ne bi kada smo zaljubljeni,
o tome već dugo priča celo selo.
Noć. Nas dvoje. Ptice, Mesec i zvezde sjaje.
A ona mirise ko dunja, ko duboka šuma...
Pa recite mi kako da ne ostanem bez uma,
to je doba kad se cela mladost daje.
Tu celu noć pokloni mi Lena.
Celu noć sam med' zvezdama bio
i sa njene kose kapi rose pio...
Ej, celu noć u plastu zlatiborskog sena.
Opet ću da se napijem moga mi života,
i raširenih ruku da poletim gore.
Ko god hoće neka kosi, kopa, ore...
i sve bez traga neka ide, more.
A ja? Pa ja odoh Leni, zar je to sramota,
i vratiti se neću opet prije zore.
|
|
Najmlađi pesnik (1987.) ovih krajeva, Dobrosav P. Obradović voli da piše pesme i sam ilustruje knjige.
|
|
D r a g p r e d e o m o j e
d o m o v i n e
Jedan meni drag predeo domovine ove, Zlatibor se zove.
Tara mu dođe nekakva kuma,
na Zlatiboru ima dosta šuma.
U jednoj sam šumi slušao kako potočić žubori,
i kako ptice veselo poju u gori.
Pa to ti je prava milina,
kada je pod tobom Zlatibor planina.
Tornik, Gradina, Čigota,
pa to je divota.
Kad dođeš na Zlatibor planinu,
ti poseti onda Čajetinu.
Ako te sretne neki lovac
reći će ti :"Poseti Čavlovac".
Stada ovaca i krava krda,
po Zlatiboru je mnogo pašnjaka i brda.
Potočić, reka, šuma, bor,
to je brate Zlatibor.
|
